42 | U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na snazi su rasni zakoni. Austrijanka Diana Budisavljević u jesen 1941. saznaje da semajke i deca pravoslavnog porekla odvode u logore u blizini Zagreba. Broj i oznaku nepodobnogSrbina dobija i njen suprug, poznati zagrebački lekar Julije Budisavljević. U atmosferi straha i pretnji Diana sanekolicinomprijatelja iz svogstanapokreće rizičnu akciju kojom je od sigurne smrti spaseno više od 10.000dece. Po završetku rata njeno austrijsko i građansko poreklozakomunistepostajenepoželjno, kartoteka dece koju je vodila sa željom da ih jednog dana opet spoji sa roditeljima oduzeta je, a zasluge za najveću akciju spasavanja u Drugom svetskom ratu prećutane do današnjih dana. DnevnikDianeBudisavljevićapsolutni je ovogodišnji pobednikFilmskog festivala uPuli. Nagrađen jeVelikomzlatnomarenomza najbolji film, Zlatnimarenama za režiju, montažu i muziku, kao i nagradama publike i filmskih kritičara… Prvo mučna tišina, onda ovacije koje traju kaodanikadaneće prestati, panagrade... Da li stemogli da pretpostavite da će vaš debitantski dugometražni filmizazvati takav potres? Da li su vas ljudi u Hrvatskoj iznenadili? – Nema reditelja na svetu koji bi mogao takoneštopretpostaviti. Uumetnosti nema formule za uspeh. Morate mnogo raditi, a onda se jošmorajupoklopiti i zvezde, mora biti vaš trenutak. Na Pulskom filmskom festivalu, gde je Dnevnik DianeBudisavljević, imao svoju svetskupremijeru pred 5.000 gledalaca, dogodilo se to prepoznavanje filma i publike. Pljesak je trajao osamminuta, a kada su se na bini pojavili svedoci, cela Arena je ustala. Očekujete li daćeuSrbiji filmizazvati još jačeemocije, ne samoone koje bi osetio svako na planeti suočen sa pričom o stradanju i neopisivoj hrabrosti već i osećanjebeskrajne zahvalnosti? – Veoma sam uzbuđena pred skoru premijeru filma na festivalu Slobodna zona u Beogradu, koja će se dogoditi 11. novembra.Neželimništadapretpostavljam, predaću im Dianu kako sam je predala i hrvatskoj publici. Moja ekipa i ja smo na filmu radili deset godina, uneli smo u taj filmsvenajbolje što smomogli, sad je red na publici. Ja se samo usuđujem nadati da će taj film u njima pobuditi snagu i pozitivne emocije, jer to je Dianina poruka. Ne fašizmu i ne stradanju dece u ratu. JEDNAŽENA, STRAŠNA VREMENA I . ŽIVOTA DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ THEDIARYOFDIANABUDISAVLJEVIĆ ONEWOMAN, TERRIBLE TIMES AND10,000 LIVES Rekli ste, čini mi se, da je ovaj film senzacijajersenekoodlučiodatakne u ono što se inače ne dira. Šta je to u šta se na Balkanu ne dira i hoće li se posle vašeg filmamožda češće dirati? – U Hrvatskoj je Drugi svetski rat gotovo tabu, o njemu kao da smeju da govore samo političari, i to u predizborne svrhe. Svi će vam reći da više ne mogu da slušaju o ustašama i partizanima, o Drugom svetskom ratu, a kad pogledate realno, mi film o tome nismo snimili 30 godina. Retki su i romani i predstave s tom tematikom. Tako je i Dianina priča čekala 70 godina, jer nikome nije odgovarala. S jedne strane, ta priča znači priznati da je Nezavisna Država Hrvatska bila utemeljena na rasnim zakonima i da su se u njoj događali sistemski zločini usmereni protiv Srba, Jevreja i Roma, a s druge strane se treba suočiti s tim da su partizani i komunistička partija, koja je zaslužna za pobedu nad ustašama i fašistima, prećutali Dianu i njenu akciju spasavanja dece tom ratu. ŽivkoZelenbrz,NadaVlaisavljević iMiloradJandrićdanas su odrasli ljudi koje je spasla Diana. Kako su se oni osećali gledajući film u Puli? Kako su reagovali na film? – To je bilo beskrajno dirljivo. Svi smo se držali za ruke, stisli se. Oni su tada prvi put videli film, svima su nam suze tekle niz lice. U mislima nam je bila i Zorka Janjanin, koja je nažalost umrla, nije dočekala premijeru. Dokumentarni deo samsnimala još 2015. godine jer sam se bojala da će, dok sakupimo novac za igrani deo, možda biti prekasno. Iako su Živko, Nada, Milorad i Zorka svi daleko stariji od 80 godina, mi smo ih uvek zvali „deca“. Dianin dnevnik, koji ste slučajno otkrili uMuzeju u Jasenovcu, dopunili ste arhivskim snimcima, istraživanjima, iskazima svedoka… Spremali ste ga deset godina. Zašto je tako dugo trajalo? Tekst/Words: Jelena Pantović Fotografije/Photography: Jasenko Rasol, Privatna arhiva
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5