Elevate oktobar

48 | Koliko je za dobru igru važ- nodasaigračibuduudobrim odnosima? TIJANA : Iskreno,veomajebit- no. Kada se privatno razumeš sa nekim, lakše to prebacuješ na te- ren. Ali i ako se sa nekim ne sla- žeš, to ostavljaš po strani dok tra- je trening, dok traje utakmica. Ako želimo da postignemo rezultat, da pobeđujemo, svaki saigrač mora da bude naš najbolji prijatelj, drug, sestra, sve. JOVANA: Nemožešda se sla- žeš i družiš sa svima. Neke osobe ti odgovaraju više, nekemanje, ali svi se okupljamo zbog jednog ci- lja i samo gledamo taj cilj. Na te- renu nam je svako i sestra i brat, van terena kako mora. STEFANA: U timu sam od 17. godine, od tinejdžerske faze, sada smo već postale žene i znamo pra- vila ponašanja. Na terenu se uvek stvori posebna hemija. Kako izgledaju poslednje sekunde pred važne, final- ne utakmice? JOVANA: Imam tremu pred svaku utakmicu, jer želimda dam svojmaksimum. Ali primetila sam dami je najteže da igrampred svo- jom publikom, makar to bilo na prijateljskoj utakmici, jer želimda ih oduševim. U inostranstvu ne- ma tolike tenzije. TIJANA: Kodmene uvek po- stoji jaka želja i pozitivna trema, ali ne i strah, koji može da te spreči da dašmaksimum. Verujemda ta- kvu tremu i uzbuđenje ima svako. STEFANA: Uzbuđenje. Ima pozitivne treme, ali ona kratko tra- je. Čim meč počne, polako prela- zi u snagu. Kad pobedite, osvojite me- dalju, kako slavite? TIJANA: Slavimo odmah na- kon utakmice u hotelu. Slavlje je zapravo višednevno (smeh), po etapama. Prvo slavimo u gradu u kojem osvojimo medalju, pa sla- vimo na putu do Srbije, zatim u Beogradu, pa sa porodicom i pri- jateljima, na kraju sa klupskimsa- igračima. STEFANA: Na terenu se izba- ce sve emocije. Akonamobavezedozvole, pro- slavimo i u nekom noćnom klubu. Među navijačima važno mesto zauzi- maju članovi vaših porodica… JOVANA: Moj tata (Goran Stevanović, bivši fudbaler i trener) moj je najveći kritičar, nema dlake na jeziku, ne zato što sam njego- va ćerka, već zato što je iskren u svakom mommentu. Nekada me to pogodi, ali sammu na tome za- hvalna i prihvatam njegove kriti- ke. Naravno, hvalime kad to zaslu- žim. (smeh) Pred svaku utakmicu mi šalje poruke i pred svaki meč se čujem sa porodicom, mamom, bratom, to je neki moj ritual, po- zovem ih i bude mi lakše. TIJANA: Porodica je baza iz koje sve potiče, ona je moj oslo- nac u svemu što radim, ne samo u sportu. I kada ide dobro, i kada nije tako dobro, oni su uzmene, da me hvale i kritikuju, ali je najbit- nije da to shvatiš na pravi način. STEFANA : Nikada me ne kri- tikuju, nemaju zbog čega. (smeh) Podržavaju me, gledaju, stalno se čujemo, ali ne volim da pričam o utakmici dok se ne završi. Kako ste se zaljubile u ovaj sport? JOVANA: Moj prvi trener Marko Stojković iz Sterije pitao je moju mamu da li bi me dovela na trening odbojke. Rekla mu je – može, ali pod uslovom da budem sa odabranomekipom, a ne sa 30– 40dece. Odgovorio joj je: „Kakoda je stavim u ekipu koja se takmiči kada ne zna ništa?“ Poručila mu je da ne moram da igram, samo da budem u ekipi. Otišla sam na prvi trening, svidelomi se i ostala sam. Mama me je gurnula u sve. TIJANA: Pokušala samsa ko- šarkom, jedno vreme sam igrala folklor, ali mi se nije dopalo. On- da sam probala odbojku i zaljubi- la se u ovaj sport. STEFANA: Tata je mene i se- struodveonaprvi trening. Želeo je da nas skloni od ulice. I tako sam ušla u svet odbojke. Za ceo život. Kojimomenat vamjebionajteži, a koji najznačajniji u karijeri? JOVANA: U Italiji igramšest godina. Bila sampet godina u klu- buKazmađore uPomniju. Pamtim godinu kada smo osvojili državno prvenstvo, iako smo u polufinalu gubili sa 2 : 0. Ta utakmica je ne- procenjiva i nikada je neću zabo- raviti. Pamtim i polufinale protiv Amerike naOI u Riju. Bilo je i teš- kihmomenata, kada sambilamlađa, u puber- tetu. Pomišljala sam i da odustanemod odboj- ke jer nisammogla da podnesempritisak. Ali moji roditelji mi to nisu dozvolili. Zahvaljuju- ći njima, danas sam tu gde jesam. TIJANA: Najteža mi je bila prva godi- na u inostranstvu, kada sam iz Užica otišla u TIJANA MALEŠEVI (27) Rođena je u Užicu, igra na poziciji primača servisa. Pre od- bojke bavila se folklorom i igrala košarku. U seniorskoj re- prezentaciji je od 2011. Sa nacionalnim timom osvojila je zla- to na Evropskom prvenstvu 2011. godine (održanom u Srbiji i Italiji) i srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Rio de Ža- neiru 2016. Najteži trenutak u karijeri bio joj je prelazak iz Jedinstva iz Užica u ciriški Volero. Igra za rumunski klub CSM Volei Alba Blaj. Sestra je košarkaša Nikole Maleševića. Born in the town of Užice, she plays the position of Wing Spiker. Prior to taking up volleyball, she practised folk- lore and trained basketball. She has played for the senior national team since 2011 and won gold with the nation- al team at the European Championships seven years ago [joint hosts were Serbia and Italy] and silver at the 2016 Rio Olympics. The most difficult moment in her career was transferring from Jedinstvo Užice to Zurich’s Volero. She currently plays for Romanian club CSMVolei Alba Blaj. Her brother is basketball player Nikola Malešević. Sportski intervju / Sports interview