74 | današnje doba? Zato što njegova lična borba u eri političkih prevrata, francuske i američke revolucije, kao i njegova predromantičarska vizija u doba prosvetiteljstva otkriva autentičnog umetnika koji nije pravio kompromise. Kustosi izložbe ističu da su hteli da predstave „Blejka za svakoga“ – on jeste bio izuzetan zanatlija, te stoga izlažu i njegove ranije radove, ali bio je i pacifista, borac za seksualne slobode, pisao pesme protiv rasizma... Pristup kreatora izložbe je materijalistički, naglašavaju kustosi, te oni rekonstruišu izgled galerije iz 1809. godine i samostalne Blejkove izložbe koja je prošla katastrofalno – skoro niko se nije pojavio! Takođe, postoji želja da se Blejk demitologizuje, te da se prikaže njegov društveni identitet, pa se može videti ko su mu bile komšije, čime se hranio, kako se oblačio, te da je i te kako bio čovek svog vremena. Zašto je Blejk toliko moderan? On koristi motive rasporenih tela, nasilja, izaziva jezu, groznicu, očajanje i time nagoveštava ekspresionizam 20. veka. S druge strane, njegova poezija često uzima ispovedni ton i puna je lepote, divote, božanske ispunjenosti. Ipak je on pravi bundžija i revolucionar kada je reč o uštogljenimmoralnim vrednostima njegovog vremena. Takođe, Blejk vodi borbu protiv pogrešnog shvatanja hrišćanstva, da je polnost greh. Njegov Isus je moderna figura, pobunjena persona koja započinje novu civilizaciju, što korespondira sa hipi pokretom i kontrakulturom prošlog veka. Nameću se tri razloga zašto je Blejk tako savremen. Prvi je njegova neprihvaćenost. On je sin roditelja niže klase koji su imali radnju u Sohou, uči graviranje i crtanje, ali nema formalno obrazovanje. Ostrakizovan od tadašnje umetničke elite, Blejk razvija nezavisnost mašte. Mrzi slikare Rejnoldsa i Gejnzburga, koji slikaju po pravilima viktorijanske Engleske, i poručuje im – uopštavati znači biti idiot. Obožava Mikelanđela i Rafaela. Pesme i tekstove zajedno sa ilustracijama gravira posebnim postupkom do kojeg je sam došao, a koje zatim ručno boji. Govorili su da je ludak i da je vulgaran, ali on nije mario za društvene konvencije i kompromise. Verovao je u svoju misiju. Na kraju krajeva, Blejk je, iako nije učestvovao aktivno u javnom životu epohe, bio prisutan u svakodnevici na način na koji to čine ekstroverti – voleo je da peva, da pije po krčmama, da se upušta u žestoke diskusije, a sva čulna zadovoljstva nisu mu bila strana. Bio je oženjen Katarinom, koju je obožavao, a ona mu je pomagala da boji radove, da ih štampa. Ponekad ih je i završavala. Delila je njegovu viziju i s vremena na vreme posluživala prazan tanjir kao znak da treba da zaradi koji šiling. Drugi razlog je povezan sa poetičnošću Blejkovog stvaralaštva naspram doba prosvetiteljstva i industrijske ere koja nadolazi. Poezija i umetnost se razlikuju od nauke, filozofije, religije jer uspevaju da povežu „činjenicu“ sa emocijom. Blejkova poezija je krvava i tumači božansku „lepotu užasa“ i „strašnog sklada“, a pesnik stvara reagujući na engleski puritanizam tog vremena. Kod Blejka je „sve što je živo sveto“. Zlo je negacija, ništavilo. All Act is Virtue. On je stvorio ideal kreativne energije kao borbe protiv duhovne slabosti. On nije moralista i ako nešto mrzi svom dušom, to je simbol Urizena, apstraktne filozofije – Aveti što rasuđuje. – Još! Želim još! Manje od Svega ne može zadovoljiti čoveka – piše Blejk. On ustaje protiv kulta razuma i prirode koji izbacuje ideju imaginacije. Treći razlog Blejkove savremenosti je to što je osuđivao organizovanu religiju. Malo je tvrditi da je bio jeretik i da je stvorio svoje sopstveno hrišćanstvo. Isprva se pridružio Novoj crkvi Šveđanina Emanuela Svedenborga, a posle, kada ju je napustio, pričao je da je on „samo držao sveću na suncu“. Bio je deo bujajućeg Blumzburija, gde su se rađali novi kultovi, poput astrologije, teozofije i slobodne masonerije. Blejk tvrdi da ne zna ni za jedno drugo jevanđelje osim oslobođenja tela i uma, u svrhu upražnjavanja „Božanske Umetnosti Imaginacije“. On sumnja u osnovne biblijske dogme nazivajući ih zabludama: zabluda o nagonu koji dolazi samo iz tela, koje je zlo, i razumu, koji je dobro, (nagon je jedini život), i zabludu da će bog mučiti onoga koji sledi svoje nagone (nagon je večiti zanos). Stoga je Blejkova mitologija zapravo priča o čoveku. Bog je u ljudima, a ljudski duh je pun suprotnosti. Tigar, njegova najpoznatija pesma, govori o tome. Može se reći da je recepcija Blejkove kreativnosti možda važnija od hronologije njegovog života. Blejkova poezija inspirisala je prerafaelite i Rosetija, pesnike Jejtsa, Alana Ginzberga, Džoni Mičel, Hakslija, sve do Džima Morisona iz Dorsa i Džima Džarmuša. Ogromna skulptura iz 1995. godine koja stoji ispred Britanske biblioteke inspirisana je Blejkovim Njutnom. Blejk je toliko savremen, da je čak i Dejli mejl objavio članak o izložbi ismevajući znak na ulazu koji upozorava posetioce na uznemiravajuće slike nasilja i patnje. To bi verovatno i samom Blejku bilo zanimljivo! The exhibition's authors strive to demythologise Blake and to show his social identity, so visitors can see who his neighbours were, what he ate, how he dressed, and that he was certainly a man of his own time Autori izložbe nastoje da se Blejk demitologizuje i da se prikaže njegov društveni identitet, pa se može videti ko su mu bile komšije, čime se hranio, kako se oblačio, te da je i te kako bio čovek svog vremena Blejkov Njutn Blake's Newton
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5