52 | / drilama, kako zvezde ne izgledajupo uobičajenom, pa i mom verovanju. Intervjuisala sam je puna tri sata u hotelu Mažestik, gde je odsela, ali se protivmene urotila tehnologija: diktafon nije snimio ni desetinu razgovora, što samsa užasomkasnije shvatila. Ali sve što je Marina pričala ostalo je u živom sećanju, a posebno njena harizma, s kakvom se čovek retko susreće. Ta ista harizma šarmirala je i uglavnom mladu publiku na predavanju, pa su se parkomnaUšćučestoprolamali aplauzi. Nestrpljiva da kaže sve što ima, Marina je želela da objasni okolnosti iz kojih je njena umetnost proistekla, kako porodične, tako i lične i društvene. Rođena je 1946. godine u partizanskombrakumajkeDanice i oca Vojina, dok je njen deda ujak bio patrijarh Varnava. S obzirom na to da su roditelji bili zaokupljeni sopstvenimkarijerama,Marinu je vaspitavala baka vodeći je u crkvu, što je bilo u suprotnosti sa komunističkim pravilima. – Gledala sam kako vernici ulazeći u hram stavljaju prste u posudu sa svetomvodompre nego što se prekrste. Tadmi je palo na pamet da ću postati svetica ako svu tu vodu popijem – smejala se Marina nekadašnjoj sebi. Popila je vodu krišom i nije se posvetila, nego razbolela. Otpor prema strogoj majci ispoljila je tako što je svoju sobu ofarbala crnom pastom za obuću, zbog čega je dobila ozbiljne batine. Detinjstvo bez nežnosti i reči pohvale Marinu je očvrslo i utemeljilo u želji da bude umetnica. „Izabrala sam performans zbognajbližeg kontakta sa publikom“, reklami je tada u Mažestiku, a za mene je to značilo da je zauvek ostala željna ljubavi. Publici na Ušću otkrila je da je ta sobica bila i njen prvi atelje, opisujući i prvu slikarsku lekciju. Očev prijatelj, slikar Filo Filipović, doneo je malo slame, tutkalo, uljane boje, terpentin, sve to položio na papir i – zapalio. „Rekao mi je: ’Ovo je zalazak sunca’, i otišao.“ Drastični umetnički čin urezao se u memoriju tada 14-godišnje devojčice. I naučio je da je proces važniji od rezultata. U želji da istočnjačku filozofiju koju je usvojila samoćom i svakodnevnom meditacijom prenese ovdašnjoj publici, Marina je u sklopu postavke ponudila neku vrstu radionice. Na sredinu dugačkog stola stavila je gomilu crnog i belog pirinča da bi posetioci razdvajali i prebrojavali zrna, a onda obe gomilice vratili na prvu hrpu, osvajajući mir bar nakratko. Na mene je lično zapadni uticaj ostavio suviše dubok trag, pa me je više intrigirao drugi performans, nazvan Direktni kontakt. Na ulazu u jedan segment izložbe stajali su nagi devojka i mladić, koje ste morali da dodirnete da biste stupili unutra, baš kao što su stajali Marina i njen partner Ulaj na vratimaModerne galerije 1977. godine. Pobedila samizvesnu nelagodu i zgodnog mladića pomilovala po nadlanici. Radovima sa Ulajem i odlasku u Holandiju prethodio je niz Marininih nastupa u beogradskom Studentskomkulturnomcentru, koji su beogradski umetnici izborili od Tita početkomsedamdesetih. Umesto partija šaha visokih oficira i trač-par- I chose performance art because it provides the closest contact with the audience,” she told me at the Majestic at that time, and to me that meant that she’d remained forever desiring love „Izabrala sam performans zbog najbližeg kontakta sa publikom“, rekla mi je tada u „Mažestiku“, a za mene je to značilo da je zauvek ostala željna ljubavi
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5