| 29 vršio za kopilota i za manje od dve godine postao kapetan. – Sklanjali smo se da putnici ne vide koliko smo mladi, da se ne uplaše što ih voze deca. (smeh) Meni je bilo fascinantno da letim sa kraja na kraj sveta, da poletim po mraku i da sletim u mrak. Imao sam samo 35 godina kada sam seo za komande najvećeg aviona na svetu – DC-10, a posao sam obavljao toliko dobro, da sam uskoro postao i instruktor i sa te pozicije otišao u penziju – priseća se Slobodan. Na pitanje šta je za njega letenje, i dalje oduševljeno kaže – sreća, lepota, zadovoljstvo, uzvišenost, ali i osećaj da si drugačiji od drugih, da moraš da reaguješ brže i bolje, uvek, u svakoj situaciji i u svakoj sekundi u kojoj se to od tebe zahteva. –Kad letiš, steknešneka specijalna čula koja običan čovek nema, zapažaš neke stvari... Pilotska dozvola važi samo šest meseci i stalno si na proveri... Kada bih se ponovo rodio, opet bio bih pilot, makar i na malom avionu koji zaprašuje komarce – zaključuje deda Slobodan, koji uživa u zasluženoj penziji, ali i u činjenici da je sin Branislav krenuo njegovim stopama, a da se i unuk sprema... Nije ni čudo da je Branislav poželeo da leti kao njegov otac, kada je kao dečak proveo toliko vremena u pilotskoj kabini i obišao skoro ceo svet. Kao i njegov tata, i on je malo slagao mamu... – Zamene je sve počelo 1991. na akademiji uVršcu, sa tek napunjenih 16 godina. Prvu dozvolu za sportskog pilota dobio samdve godine kasnije, a završio sam akademiju 1997. Kad samhteo da upišemškolu, nisam imao dovoljno novca i rekao sammami da ćemo ići na letovanje, a u stvari sam pokušavao da prodam motocikl i skupim 3.000 maraka, koliko je to tada koštalo. Kada je tata, koji je tada bio u Brazilu, čuo šta se dešava, rešio je da mi da pare koje nedostaju. Sećam se rečenice koju je rekao mami: „Pilot se postaje dva puta u životu – kad čovek donese odluku da postane pilot i kada postane pilot.“ Tako sam ja otišao da letim – kaže Branislav, koji je odmalena zaražen ljubavlju prema letenju, jer je obišao celu zemaljsku kuglu sa tatom. Ipak, osećaj koji je imao na jednom prilično neprijatnom letu učvrstio je njegovo uverenje da je rođen za pilota. – Bio je to let Singapur–Sidnej. Nikada ga neću zaboraviti. Sedeo sam u kokpitu jer se to tada moglo, a kopilot je bio za komandama. Odjednomsmo bukvalno ušli u mrak, bilo je neverovatno nevreme, sve se treslo i lupalo, morali smo da sletimo, svetla su se popalila, ćale je preuzeo komande i avion je sleteo. Imao sam tada 12 godina i svako bi na mom mestu rekao – hvala bogu da smo preživeli. A ja sammislio– jabih ovo opet – priča Branislav, koji je u kompaniji od 2002. godine, a od 2015. godine je kapetan na Erbasovim avionima. Kada čujete takve priče i osetite takvu strast, nije ni čudo što još jedan potomak Jevđevića želi da poleti. Slobodan, Miloš i Branislav: Letenje u genima Slobodan, Miloš i Branislav: Flying in the genes
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5