34 | Ekskluzivno » Exclusive FREDR IK BAKMAN FREDR I K BACKMAN tive? Da li ste uopšte razmišljali o žanru na početku pisanja ili ste samo želeli da ispričate jednu drugačiju priču? – Da budem iskren, bilo je puno skandinavskih pisaca mnogo pre mene koji su pisali druge žanrove, a ne samo krimiće. Švedska posebno ima veoma bogatu istoriju i nasleđe sjajnih pisaca i pripovedača, čije stope ja ponosno pratim. Naravno, „skandinavski krimić“ postao je internacionalno poznat i popularan kao žanr, ali skandinavska literatura u celosti zapravo potiče iz duge i fantastične pripovedačke tradicije u našoj regiji. Ne samo da su tu sjajni romani već su tu i poezija i bajke, muzika i umetnost. Mi smo u osnovi pripovedači, možda upravo zbog te hladnoće, a možda samo želimo da mnogo toga ispričamo dok sedimo zaključani tokom čitave zime. Jednom ste rekli da počinjete pisanje od likova, a ne od priče. Dakle, ko su ljudi o kojima pišete? Ko je Uve, tako jedinstvena osoba u tako jedinstvenoj situaciji? Da li ste kombinovali različite ljude koje poznajete iz realnog života da biste ispričali njegovu priču? – Da, pretpostavljam da bi se tako moglo reći. Kreiranje lika je kao pravljenje soka od narandže. Da biste napravili samo jednu čašu, vrlo često vam je potrebno mnogo narandži. Isto tako, ponekad je potrebno stopiti dvadeset različitih „stvarnih“ ljudi kako bi bio kreiran jedan vrlo dobar lik za roman. Bio sam iznenađen humorom u Čovek po imenu Uve. Zasmejati ljude danas uopšte nije lako, ali vi to radite sjajno. Da li mislite da smo izgubili smisao za humor u svetu u kojem živimo danas i da su vaši romani postali toliko popularni jer uspevaju da obnove taj osećaj? – Ne, ne mislim da će ljudi ikada izgubiti smisao za humor. Neke od najboljih komedija na svetu nastale su pod strašnimokolnostima i kreirali su ih ljudi koji su prolazili kroz zastrašujuća životna iskustva. Mislimda je humor danas prirodan odbrambeni mehanizammnogih ljudi. Stoga se nikada nisam trudio da napišem „smešnu“ knjigu, već je to samo način na koji volim da pričam priče. Humor dolazi prirodno. Uve i Brit-Mari su vremešni ljudi, a takvi karakteri su u vremenu ejdžizma sve ređi. Sve ređe se stariji ljudi biraju za centralne likove. Kao da je danas zabranjeno biti star… Da li vaši romani stoga kazuju da se ne treba bojati starosti? Da li je to početna pozicija u pisanju tih likova? – Ne, zapravo nije. Ja samo mislim da ljudi mojih godina nisu mnogo interesantni. Sve češće mislim da su ljudi stariji od 55 godina ili mlađi od 10 godina najbolji za pripovedače. Kako pišete? Kako izgleda vaš proces rada? Da li imate određeno vreme u kojem radite ili ne pišete planski? – I čitam i pišem kad god imam šansu za to, to mi nikada nije dosadno da radim, u tome uživam više nego u bilo čemu drugom na svetu. Ali s obzirom na to da sam se oženio i dobio decu, naravno da sammorao malo drugačije da se organizujem, tako da pišem najviše dok su klinci u školi. Obično to drugima objašnjavam sa „pišem danju, a razmišljam noću“. U Stokholmu delim kancelariju sa Niklasom Natom o Dagom, koji je takođe pisac i koji je napisao roman 1793, između ostalog. Tu kancelariju delimo već devet godina i to dosta dobro funkcioniše. U kreativnom smislu mnogo znači biti u društvu i biti u mogućnosti da sa nekim drugim pričaš o svom pisanju i pričama, osim sa samim sobom. Tako je mnogo mojih dela zapravo nastalo. Da li ćete u buduće promeniti kurs i pokušati da napišete krimić? Da li čitate tu vrstu literature i šta mislite o tom fenomenu? Da li volite ili ne radove pisaca krimića? –Gajimveliko poštovanje prema žanru krimića imnogi moji dobri prijatelji pišu u tom žanru. Ja ne pišem jer to zaista nije moja oblast, više sam zainteresovan za drame međuljudskih odnosa. Međutim, kada je reč o čitanju, među romanima u kojima uživamsu najčešće oni koji ne pripadaju jednom žanru, već su mešavina više njih. Romani Niklasa Nata o Daga su dobar primer jer su na izvestan način krimići, ali su takođe sjajna istorijska kcija, smeštena u Stokholm 18. veka. To će me uvek više zainteresovati. U osnovi, uvek ću pročitati bilo šta kada osećam snažnu vezu sa likovima i kada osećam da je i pisac bio snažno vezan za njih. Volim onaj citat autora Grenta Morisona koji kaže: „Ako plačeš dok čitaš nešto, to je produžetak nečijeg plača dok je to pisao.“ Kada već govorimo o citatima, u jednom delu vaše knjige vi kažete da „kad se ljudski mozak isključi, prođe mnogo vremena dok telo to ne sazna.“ Pitanje – da li je ljudski mozak beskrajna jednačina koju nikada nećemo rešiti? Da li će čovečanstvo okončati kada razotkrijemo sve tajne mozga? –Da, slažemseda jemozak jednaodnajvećihmisterija. Ali nisamdovoljno pametan da odgovorimna ovo pitanje. Ljudi mojih godina nisu mnogo interesantni. Sve češćemislimda su ljudi stariji od 55 godina ili mlađi od 10 godina najbolji za pripovedače / People my own age are not very interesting. I feel most often that people over the age of 55 or under the age of 10 are the best for storytellers
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5