Jul

| 97 NaSretenjeprečetiri godineSnežanaSekulić (43)pozvala je sve poznanice koje vole ručni rad i predložila im da prave nošnje za članove Kulturno-umetničkog udruženja Đido, čiji je Snežana predsednik. I nastala je magija. S početka njih šest-sedam, a sada 51, veze i hekla nošnje za ansambl. Od tada organizuju prela u Snežaninom domu, gde su nas i ugostile. Dočekujenasšuštanjeprelepihsukanja, odsjaj zlatnogkonca na košuljama. Svaka nošnja je umetnost umalom. Snežanina kuća puna je i ženske graje, i to svake druge sedmice, već godinama. Podelemeđu sobomkoja će koji vez raditi kod svoje kuće, ali razmene i pokoji recept. Sve je počelo kada je Đido na pokrajinskom konkursu dobio mali deo sredstava za nošnje za šokačke igre iz Bača. Tada su vaspitačice, nastavnice, penzionerke, medicinske sestre i devojke iz ansambla priskočile u pomoć i počele sa izradom i ukrašavanjemnošnji. Sve njih povezuje ljubav prema tradiciji i ljubav prema Đidu. –SvemiizUdruženjaženaPrelo izradile smo 14 nošnji u kojima možemoupunomsjajudaodigramo šokačke igre iz Bača i Plavne, koreografiju Dragomira Vukovića Kljace, nekadašnjeg direktora Nacionalnog ansambla Kolo. Tu su bluze, marame, suknje ukrašenevezom,zlatovezom,eklama.Neke imaju i do 8.000 šljokica, a za sat spretnaženanašije ih60–priča Snežana. Ponosna je i na 10 košulja koje su za Igre iz Banata zlatom oivičile i izvezle u šarenomvezu sa vojvođanskimcvetnimmotivima. Usvakibod,usvakuprišivenu šljokicu uloženo je truda i strpljenja koji se ne mogu izmeriti. Ali tvrde ove dame, ko ima bar malo osećaja, brzo nauči. – Ipak, za jedan cvet sa listom i zlatnimopšivomveštijoj ženi treba četiri sata, a njihna jednoj suknji ima na desetine. Zato su naše suknje za nas neprocenjive – iskrena je Snežana, koja kaže da je jedan sasvim ukrašen komplet ženske nošnje procenjen na oko 1.500 evra. Priča nam i o belomvezu, koji je vrlo zahtevan i skupocen, a i otmen. Traži mnogo sati rada, ali to im je zadovoljstvo. Tako oživljavaju stari običaj, obrednu povorku kraljice, koja ide u svečani pohod o prazniku Duhovi. Sav njihov trud i rad su volonterski, a neke žene su i ulagale svoja sredstva. Pomažu im i sugrađani jer, kako kažu, kad Đido igra, Bečejci plaču od sreće. – Jeste moja zasluga što sam ih okupila, ali čim su se spojile, nastala su čuda. Svako od nas bi trebalo da čuva tradiciju kolikomože. Svakomora da zna svoje korene da bi bio dobar i za sebe i za komšije. Mi, kad se sastanemo, pričamo o rukotvorinama, o kolačima, a ne o nečemu što nas sekira – priča Snežana, advokat po struci, koja se iz Šida udala u Bečej. Tajnu veza koji koriste otkrivaMarija Naumovski (56), koju je baka naučila da veze. – Košulju sam radila zlatnim koncem tehnikom krstića, a porub je mrtav bod. Vezovi idu stubić uz stubić, dupli su bodovi, bez navijutaka, čvršći od drugih. Da izvezem jednu košuTekst/Words: Nevena Dimitrijević. Fotografije/Photography: Emil Čonkić, Nenad Sretenović, Slobodan Malešev Mi, kad se sastanemo, pričamo o rukotvorinama, o kolačima, a ne o nečemu što nas sekira, priča Snežana When we get together, we talk about handicrafts and cakes, not about things that worry us, says Snežana

RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5