46 | / ih Olji Ivanjicki. Podržala me je i pomogla da u aprilu 1997. otvorim prvu samostalnu izložbu Hladna noć pred velike događaje. Izložba je trajala samo jedno veče u klubu Astakos u centru Beograda, a to veče na ulicama je bio policijski kordon zbog protesta naroda. Krije se od ljudi da bi što više slikao jer mu je slikanje najvažnija životna svrha i avantura. Slike su njegove priče, a život vidi kao film Matriks. Tvrdi da treba biti mali i ponizan, uvek i u svemu, jer ko umisli veličinu, ide stranputicom. – Slikarski dar je božja volja, ja sam mu provodnik kroz kičice i platna. Ja sam dobra božja mašina, BMW koji neće da vas izda, ali nisam vozač. Bog je. Slikam samo šta osećam. Jednu sliku ponekad godinu dana. Purgatorijum od sedam metara platna sam slikao devet meseci 2007. godine. Podjednako je posvećen slikarstvu, crtežu, skulpturi i objektu. Dva antipoda – lepota i brutalnost, strast i smrt, pad i fantazmagoričnost, stalna su obeležja njegovog opusa. Ne radi skice za svoje slike, odmah ih stvara na platnu. Za skulpture koristi riblju kožu, metal, kosti, kosu, plastiku… Izlagao je širom zapadne Evrope. – Kako naći pravi put, kad se, kao što pisac Dante reče, čini izgubljenim? Možda ga ja tražim tako što svaki dan silazimumrak, hladnoću i dubinu, jer je slikanje, zapravo, samo to. Taj mrak, kao noć, koji često tako slatko poziva na spavanje, zapravo daruje duhu budnost i iluminaciju. Čini da se bolje opaža, da se bude odlučniji i preduzimljiviji. Tu se mudrost pojavljuje kao jaka svetlost i razbuktava retko, dragoceno, čakmagično znanje. Čovekmože da upozna sebe samo ako je dovoljno hrabar da siđe u svoj mrak i dubinu, da tamo da nađe unapređenje i odgovore. Samo u graničnim situacijama, kad se izađe iz svega poznatog, može da se napreduje – kaže Velimanović. Zima je njegovo vreme. Sakriven je u svom ateljeu i satima slika. – Slikamzato što volim, a ne zato štomoram. Nemamvremena za gubljenje. Jednog dana neću žaliti što nisam više vremena proveo u Parizu ili Buenos Ajresu nego što nisam naslikao još jednu sliku. Suštinski ne mogu samo bez vode, vazduha i slikarstva. Gotovo da živim kao monah. Osim što su ponekad i žene oko mene i smem da duvanim i pijem alkohol. Atelje oseća kao svoj hram. Rado i pokloni sliku kome želi. Ne prodaje ih svakome ni kad ne pitaju za cenu. Ide na otvaranja izložbi samo kad mora. Najviše voli da počne da slika predveče, kad završi sve obaveze. Onda slika satima. – Naučio sam da se opustim. Kroz snove, razmišljanja, svuda su znakovi i simboli koji nas vode. Nebitni smo kao pojedinci. Ima ko da brine o poretku stvari. Dok slikam, osećamenergiju, kao varnice u energetskom mozaiku fantastike. Kad završim sliku, ta energije prestaje. Slikam zbog sebe, ni zbog koga drugog. Samo mi je važno da sam zdrav i da su zdravi meni dragi ljudi i da slikamdobro. Bolje vreme za mene tek dolazi. Kad si mlad, suviše si zelen i kiseo. A gift for painting is the will of God, I am his conductor through brushes and canvases. I’m a good machine of God, a BMW that won’t let you down, but I’m not the driver – God is. Slikarski dar je božja volja, ja sam mu provodnik kroz kičice i platna. Ja sam dobra božja mašina, BMW koji neće da vas izda, ali nisam vozač. Bog je
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5