Februar

38 | prodavali karte za januarski repertoar, što je fenomenalno. Jeste li čuli da vas u kraju zovu lokalni heroji? Andrija: Ha-ha-ha, nisam to znao. I Viktor i ja živimo blizu Teatra, tako da sam atipičan Crnogorac, ne živim u centru. Viktor: Nisam ni ja čuo, ali divno je biti nečiji heroj. Većinavašihkolegakrenulaje u producentske vode. Snimajufilmoveiserije, avi sterešilidaoživite pozorište. Zašto? Andrija: Ja sam privrženiji pozorištu. Meni je pozorište život i mnogo više se tu osećam svojim i srećnim nego na televiziji i filmu. Sad samradio kao koproducent filma Taksi bluz, koji je trenutno u bioskopima i bilo mi je užasno zanimljivo. To je predivna komedija, ali ono što ovde stvaramo je nešto štome interesuje i tomekaočovekazaista ispunjava. Uovomkraju grada živi nekoliko stotina hiljada građana i do sada tu nije bilo pozorišta. Ko pravi repertoar i ko o njemu odlučuje? Andrija: Uglavnom se svi dogovaramo. Tu je, naravno, i Sandra (AleksandraTomić), koja sama vodi celokupnudečju scenu, takoda i ona mnogo pomaže. A pošto nas dvoje i živimo zajedno, oddnevne sobe smo napravili kancelariju i ovome smo se potpuno posvetili. Uvezi sačimimatenajvećenesuglasice? Viktor: Zasad stvarno nemamo nijednutačkuzbogkojebismosesporečkali. Iako smo dosta različiti, imamo istu viziju, uostalom, ne bismoni ulazili u ovo da namsuštinske i krajnje ideje nisu iste. Kakvi suvamplanovi za2019? Šta nas očekuje u „Teatru na brdu“? Andrija: Imaćemo 8. marta premijeru mog novog stendapa koji se zove Mamin sin, a koji je pisao Mijo Karadžić. Imamo odlične predstave Prah i Pazi šta želiš, a biće i raznih gostovanja i koncerata. Stalnogovorimodanamjekultura skrajnuta u ćošak, da takvi sadržaji ne zanimaju ljude, a pozorišne sale su gotovo uvekpune.Kakavjevašutisak? Andrija: Mislim da ljudi obožavaju pozorište i da ima mnogo onih koji žele da vide neštouživo. To jepotpunodrugačiji doživljaj, kadsepredvašimočimanešto stvarnodešava, negokadgledatefilm u bioskopu ili na televiziji, tako da će pozorište uvek imati svoju publiku. Viktor: Ljudi koji dolaze u pozorište su ipakmanjina u odnosuna televizijskupubliku, kojaprati razne rijaliti sadržaje. Da vamsad neko dođe i kaže – koju ulogu želiš, biraj – koja bi to uloga bila? Andrija:RičardTreći, tomi jesan. Sigurno ću ga igrati, možda baš i na ovoj sceni. Viktor: Uvek mi je bila želja da igramMarka Antonija, još od fakulteta, kada sam čitao Šekspira i njegove drame. Andrija, vi ste počeli dapišete i pesme zadecu. Otkud interesovanjezatakvostvaralaštvo? –Moju devojku Sandru zovuĐeđa i još pre dve-tri godine počeo samda pišempesme omaloj devojčici Đeđi. Onda samkasnije prešao i na druge teme, pa sam u jednom trenutku odlučio da to objavim na Instagramu kako bih video reakcije ljudi. Kako se svima to dopalo, napisao sam još nekoliko pesama, a kada mi je čuveni Ljubivoje Ršumović rekao da je dobro to što radim, poleteo sam. Kad ste bili klinci, obojica ste voleli sport i on vam je bio prvi izbor. Jeste li se pronašli u glumi, šta vam je sve pružila? Andrija: Meni je gluma sve, to je ono što sam ja. Odvojen od toga, mislim da bih bio ništa. A sa glumom sam nešto i to je ono što vambogda i vi ni sami ne znate odakle vam. Viktor: Sport mi je išao veoma dobro i kao dete sam mislio da ću se time baviti. Kasnije me je jedno vreme zanimala psihologija, a onda samshvatio dami je najlakše da budem glumac jer onda mogu da budem sve to. Da bi stvarno bio dobar glumac, moraš da ostaneš dete u duši. KO TO TAMO PRIČA? Da li tokom predstave vidite kad neko priča i ometa li vas to? Mi u publici mislimo da vi to ne vidite... Andrija: Varate se, sve vidimo. To je koncentracija na nivou koji ne mogu da vam objasnim. Sve se vidi, ali zbog iskustva to ne može da vas dekoncentriše, ali može malo da vas naljuti. Na primer, tokom jedne predstave neka žena je u publici razgovarala telefonom. Ja sam zaustavio predstavu, umirio kompletnu publiku i nas 500 je slušalo šta ona priča. Kad je shvatila da svi gledaju u nju, nastalo je valjanje od smeha, a ona je izašla iz sale. WHO’S TALKIN’ OVER THERE? Do you notice when someone talks during your performance, and does that put you off? We in the audience think you don’t see that... Andrija: You’rekiddingyourselves–weseeeverything. That’s concentration at a level that I can’t explain to you. Everything isvisible,butexperienceensures thatcan’tbreak your concentration, although it canmake you a little angry. For example, during one performance some woman in the audiencewas speakingonher telephone. I halted the show, calmed the audience, and all 500 of us listened towhat she was talking about. When she realised that everybody was looking at her, everyone started roaring with laughter, and she left the auditorium.

RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5