100 | / – Odslušao sam dosta koncerata putujući po svetu. Žao mi je što nisam imao priliku da uživo čujem Fredija Merkjurija sa grupom Kvin. Da li si nekad želeo da se povučeš sa scene jer ti je bilo dosta muzike? – Nisam čovek koji se predaje. Ne postoji dosta, ne postoji zamena za ono što zamenu nema, a to je sloboda izraza i daljina pogleda bez dvogleda. Ima samo napred, dalje, brže i bolje. Čega danas imaš u izobilju, a šta nedostaje? – Imam mnogo mašte, a to zna da dovede do slatkog ludila za koje ne postoji insulin. Volimkadmi mašta čini svašta i kad iza sebe ostavim razbarušene poteze u stvarnosti, bez imalo potrebe da ih uglancam. Kako uspevaš da ostaneš van fokusa tabloida? – Nisam zanimljiv tabloidima, imaju oni svoje uvežbano krdo. Klonim se besmislenih sadržaja i izmišljenog života. Meni je ovaj moj jednostavan život, u okruženju dragih ljudi, dovoljno zanimljiv. Bežim od čopora, ta ideologija mi je opora. S tim u vezi je i odluka da ne eksponiraš svoj ljubavni život? – Moja supruga Julija i ja smo tim još od davnih školskih dana. Ne vidim šta bi trebalo da podelimo sa nepoznatim svetom, a sve s namerom da se prikažemo kao savršen par. Budalaština. Šta je sinSimondobio od tebe, a šta od mame? – Prepoznao je sebe odmalena u dubinama dok je ronio, a sada ga inspirišu visine, krila, kerozin i avioni. Odnjega samnaučio kako da pristupimkomunikciji bezopterećenja i kako da svojim ambicijama, čak ni iz najboljihnamera, neutičemnanjega. A i gitare su kao deca? – Često budan sanjam u začaranomtrouglu izmeđusvojihbebica telekastera, stratokastera i gibson les pola. Telekaster je sada već olinjali vredni starac na dobrom glasu i na njemusamodsviraogotovosve svoje albume i turneje. Ustudijučestokoristim gibson les pol topgold , a odoca samdobio svojuprvuozbiljnugitaru fender stratokaster davne 1979. Bio je to poklon za uspešno završenu prvu godinustudijanaPravnomfakultetu, sa njegovomželjomda tako uspešno nastavim studiranje. A upravo me je taj poklon uveo u svet rokenrola i zauvek izveo sa tog fakulteta. FOTOGRAFIJA KAO NASLEĐE Fotografija je još jedna ljubav, profesionalno nasleđe od oca. Šta fotografišeš? – Trenutak. Slike situacija koje su na prvi pogled neme, ali meni kao da nešto govore. Fotografišem i grafite, vodu, nebo, polja, pokret... Sada, posle mnogo godina, kao da tiho u meni brunda potreba da nastavim to nešto što mi otac zapravo nikada u amanet nije ostavio, ali teško da može kruška ispod jabuke da padne. Verujem da bi mu sada bilo drago gore negde iza oblaka da se noću krišom spusti tiho i da baci svoje prelepo i bistro oko na sve moje slučajne budalaste zapise. Te slike ni po čemu nisu posebne, osim što su meni važne i drage. PHOTOGRAPHY AS AN INHERITANCE Photography is another love of yours, as the professional inheritance of your father. What do you photograph? - The moment. Pictures of situations that aren’t there at rst glance, but which seem to me to say something. I also photograph gra ti, water, the sky, elds, movement... Now, after many years, it’s as though there’s a need silently humming in me to continue something that my father never actually left me in his will, but it’s tough for a pear to fall from an apple tree. And I believe that he would now be glad up there somewhere beyond the clouds, to descend silently at night and direct his beautiful and clear eye towards all my random silly notes. These pictures aren’t special in any way, except in that they’re important and dear to me.
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5