On the basis of hismerits earned during thewar and in politics, Branko Pešić could have received an apartment or moved to live in one of the villas of Dedinje. But he didn’t want that. He spent his whole life in his native Zemun Belgrade » Beograd | 57 Na osnovu ratnih i političkih zasluga Branko Pešić mogao je da dobije stan ili da se preseli u neku od vila na Dedinju. On to nije želeo. Ceo život proveo je u rodnomZemunu deli ga i kao šefa i kao šerifa, nekog ko je bio i rod i pomozibog, a naviše prvi komšija, kome su u pola noći lupali na vrata porodične kuće u Zemunu – kaže Duška, čiju priču o najvoljenijem gradonačlniku Beograda svih vremena donosimo u nastavku… O zaostavštini Za vreme njegovog devetogodišnjeg mandata (1965–1974) izgrađeni su Gazela, Beograđanka, hale Pionir i Pinki , hotel Jugoslavija, dovršen je Muzej savremene umetnosti, prokopan je Terazijski tunel, napravljena čuvena Mostarska petlja, otvoreni su bazeni 25. maj i Olimp, Ada Ciganlija postala je uređeno kupalište. Dok je on bio na čelu Beograda, počeli su Bitef, Fest i Bemus, a ostvarena je i ideja o Aleji zaslužnih građana. Beograd je sa 680.000 porastao na 920.000 stanovnika, a izgrađeno je više od 86.000 stanova. Već to bi bilo dovoljno za jednu veliku tačku iza reči gradonačelnik. Možda o tome šta je želeo od Beograda i za Beograd najbolje govore duhovite reči pesnika Duška Radovića, kao antologijska posveta Branku za njegov 50. rođendan. „Obijao je banke, provaljivao u radne organizacije, tapkao pred SIV-om, džepario po GSP-u, lažno se predstavljao, falsifikovao dokumenta, poturao lažne novčanice, prodavao rog za sveću, varao na kartama, podmićivao. Samo da bi naš Beograd bio veći i lepši. Hvala mu!“ O Zemunu Voleo je svoj Zemun, kao neko ko je rođen i odrastao u Sremu. Ali je bio ponosan što je na čelu Beograda, glavnog grada Jugoslavije, i do te mere ga poštovao da je ulazio u klinč sa svakim ko bi pokušao da ga „povredi“. O radnom vremenu Radio je danonoćno, sa večernjim pauzama za dobru partiju preferansa sa svojim pajtosima ili za neki pravdoljubivi kaubojac sa Garijem Kuperom ili Džonom Vejnom. Svoje zamisli je čeličnom voljom sprovodio u delo, dostignuće je za njega bila reč koja se podrazumeva, a ne samo upotrebljava. O Titu Branko Pešić je gajio jednu vrstu posebnog poštovanja prema Titu, pre svega kao saborcu u partizanskom pokretu. S Josipom Brozom je, žargonski rečeno, odlično umeo da igra. I zbog toga je u Titu imao veliku podršku za sve što je radio i onda kad su ga njegovi protivnici žestoko napadali. Jednom ga je Broz pomalo ljutito upitao: „Bogati, Branko, što ti hoćeš, neku bonacu?!“, a Branko Pešić je i tada imao spreman odgovor: „Druže predsedniče, ne znam šta je to bonaca, nisam ja sa mora, nego sam odavde, sa Dunava. I više plivam uz Dunav nego niz njega.“ Omajci Anki Branko Pešić je svakog jutra u svom starom zelenom mercedesu majku vozio na Zemunsku pijacu, gde je držala tezgu sa najlepšim ružama iz njihove bašte. U toj bašti je voleo da sedi pod orahom posle spartanski disciplinovanog nedeljnog ručka. Kažu da je najsrećniji bio na letovanjima u Slankamenu, gde je spavao u vojničkom šatoru i jeo pasulj iz limene porcije. O porodičnoj kući – Do kraja života ostao je u predratnoj kući svojih roditelja Anke i Mite Pešića, u Ulici cara Dušana u Zemunu, smatrajući to najprirodnijom stvari na svetu, čak i kadmu je, kao i tolikim sugrađanima koji su mu se žalili, prokišnjavao krov. Znao je gde mu je mesto i da je ta predratna kuća najlepša i najveća vila koju treba da ima. Neponovljivi Branko Pešić. Omuzičkim bandama Bio je jednostavan, duhovit, zemunski šmeker, uprkos njegovimusputnim tučama sa kavgadžijama opšte prakse i čuvenim lumperajkama sa muzičkim bandama, kad su pucale samo čaše i flaše, jer njegovoj tvrdoj glavi niko nije mogao ništa.
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5