38 | Proleće » Spring Kultura / Culture Sava Šumanović Beračice (1942), ulje na platnu, Galerija slika Sava Šumanović u Šidu Sava Šumanović, The Pickers (1942), oil on canvas, Sava Šumanović Gallery, Šid Sedam decenija je prošlo od osnivanja Galerije slika Sava Šumanović u Šidu, što govori o ogromnoj zaostavštini umetnika koju je njegova majka Persida poklonila sugrađanima ispunjavajući amanet svog sina, ali i sopstvenu želju. Šumanovićeva spomen-kuća, otvorena za javnost pre ravno 40 godina, pruža priliku posetiocima da vide u kakvom se elegantnom skladu razvijao njegov duh prvih 10 godina života. Najveća prostorija u kući, pretvorena u atelje, otkriva ambijent u kojem su mnoga Savina remek-dela nastala u poslednjoj životnoj dekadi. Tu je i paleta sa zatečenim smeđim tonovima kojima je isticao prirodu, njima senčeći žar leta, belinu zime i nadasve – zelenilo proleća. Međutim, karakter jednog od najobrazovanijih srpskih umetnika, 80 godina od njegove smrti, najbolje opisuju njegova platna na kojima je dočaravao „plamteću emociju“, kako je to definisao poznati likovni kritičar onog doba Todor Manojlović, naglašavajući da je Šumanovićevo slikarstvo vizionarsko, usmereno na lepotu, neodoljivu i danas u opusu šidskog slikara. Rođen u Vinkovcima 1896. godine, u prilično imućnoj i obrazovanoj porodici, vratio se u Šid 1900, Čuveni slikar bojama se radovao svim godišnjim dobima, tonovima je isticao prirodu, njima senče i žar leta, belinu zime i nadasve zelenilo prole a, koje vam ovom prilikom i predstavljamo upravo u spomen-kuću, koju je mnogo kasnije otkupila opština. Sa završenom gimnazijom u Zemunu Sava se odupro očevoj želji da postane advokat jer je već bio razvio umetničke sklonosti. Stoga se docnije bojama radovao svim godišnjim dobima, a možda ponajviše proleću, kada bi sunčevi zraci izmamili nežne pupoljke po okolnim dvorištima. – Kočijama bi obilazio njive, voćnjake i vinograde po Šidu i okolini i čitavom Sremu i privučen različitom iluminacijom jutra, podneva i večeri sve je olovkom skicirao, zapisujući i podatke o koloritu. Onda bi u svom ateljeu slikao, postajući tvorac novog kosmosa – objašnjava Jovana Lakić, direktorka Galerije slika Sava Šumanović. A taj novi kosmos satkan je od svetlosti, pune reda i harmonije. Stoga istoričar umetnosti MilanKašanin (1895– 1981) u istom kontekstu kaže da se „na kartonima i platnima nijednog našeg umetnika ne vidi toliko belih boja – belih ženskih tela, belog cveća, belih kuća, belih ulica u snegu“. Prolećno se bele i latice šljivika po sremskoj ravnici, namreškanoj blago prema Fruškoj gori, jedinoj planini u celoj Vojvodini. Da bi svoju postojbinu voleo takvom snagom, Sava je morao da putuje i poredi, pa kaže: „Taj šidski kraj je najslikovitiji i meni najlepši od svih koje sam do sada video“. Ljupki izgled, smatrao je, Šidu daje i prašina, zašto gradić deluje kao „pudrovan“, a pitom „kao krajevi oko Pariza...“. A u Parizu Sava je pohađao akademiju kod istaknutog likovnog pedagoga i kritičara Andre Lota, pa od tada njegova dela imaju i notu kubizma, iznikavši iz prethodne secesije, simbolizma i ekspresionizma. Uz Savu se pominju i postkubizam, konstruktivizam, tradicionalizam, neoklasicizam, fovizam, poetski realizam, nužni da se na kraju skrasi na sopstvenoj poetici. Tu poetiku sam naziva „kako znam i umem stil“, shodan onom što mu je diktiralo raspoloženje, znanje i motivi. Lepota zavičaja iz njega je izmamila više stotina slika, mahom nastalih u poslednjoj deceniji života, kada su rođene i čuvene Šidijanke ili Kupačice. O njima slikar veli da „stvarno i ne postoje u Šidu, jer se u potoku (Šidini) kupaju samo deca i kadgod koja devojka skrivena žbunjem“. Jer, nalik velikom Renoaru, Sava je za niz grupnih kompozicija koristio jedanmodel štomu je pozirao u Šidu bolje od svih Parižanki, kako je precizirao. Umnožavanjem njenog lika umetnik je hteo da postigne jedinstvo stila koji je tokom života menjao, u zavisnosti od uticaja i ličnih preferencija. Zato njegov Doručak na travi asocira na delo Eduara Manea, dok je Pijana lađa maltene citat Splava meduza Teodora Žerikoa. Njegovi pejzaži listom su prazni u smislu prisustva ljudi, a ispunjeni raznim vrstama svetlosti. U prizorima proleća, belina cveća je u ravnoteži sa sjajem još zubatog sunca, a ona zimska nadmašuje belinu dana, obogaćena srebrnkastim tonovima.
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5