84 | Moskva » Moscow Ovde sam se uverio da će lepota spasti svet Zavoleo sam Rusiju kroz priče deda Miodraga, koji je u svojim dnevnicima pisao o duševnim ljudima kojima se mora tepati, o gradu u koji se vozom ulazi satima, pa zadivljen stoji na Crvenom trgu. O gradu u kom hramovi imaju zlatne i šarene kupole... A onda sam se uverio sam i zavoleo Moskvu i Rusiju, baš kao i moj deda Tekst/Words: Ivan Bosiljčić Fotografije/Photography: iStock, privatna arhiva/private archives Pre pet godina dobio je glavnu mušku ulogu u TV projektu Hotel Rusija, čija je premijera bila na Prvom kanalu ruske nacionalne televizije. Tako je počela njegova intenzivna veza sa ruskomkinematografijom. Nakondva bioskopska filma, ove godine ga očekuju premijere televizijskih serija u kojima je dobio noseće uloge – Kazanova u Rusiji i Ruski zarobljenik, obe na Prvom kanalu. Zbog ovih snimanja je više od polovine prošle godine proveo u Moskvi i Sankt Peterburgu. Nada se da će i naša publika uskoro videti zašto ga nije bilo u aktuelnim TV programima u Srbiji i na domaćim pozorišnim scenama. Ovo je njegova priča o Moskvi, umetnosti i ljubavi… Uspomene deda Miodraga Još od ranog detinjstvamoj dedaMiodrag, oficir JNA, često mi je pričao o svom školovanju u Rusiji. Sa 16 godina, u toku Drugog svetskog rata, bio je u grupi mladih oficira koji su regrutovani i poslati na ruske vojne akademije. Svaki susret sa ljudima i gradovima zapisivao je u svoj dnevnik i to su bile avanture obeležene velikimprijateljstvima, neverovatnimprostranstvima i dugimzimama... Ruskog čoveka je opisivao kao izuzetno lojalnog i duševnog i kao nekoga kome se mora tepati od milošte. Moskvu je pokušavao da mi opiše kao grad u koji se ulazi vozom nekoliko sati, grad u kome postoji Crveni trg dugačak pola kilometra i reka koja deli ime sa timcarskimgradom, koja svoj tok ustupa nepreglednoj Volgi. Grad u kome hramovi imaju zlatne i šarene kupole... Kada Naputu MOJA MOSKVA BY I VAN BOS I L J Č I Ć On the road sam kao student gledao Sibirskog berberina čuvenog NikiteMihalkova, videosam čitave fragmente iz dedinih dogodovština, skoro kao citate njegovih priča. A onda sampre neku godinu sve to i sam doživeo... Nesaglediva, veličanstvena, mistična U najnaseljenijem gradu u Evropi kažu da se čovek u prvi mah može osetiti usamljeno imalenookružengabaritnimzdanjima i duhovnim, kulturnimi istorijskim intenzitetom. Mene nije obuzela nikakva usamljenost, naprotiv, očarala me je činjenica da deda u svom dnevniku ništa nije preuveličavao, štaviše. Dok sam stajao isped Kremlja, odjednom mi je postalo jasno zašto su najveći svetski osvajači kroz vekove kidisali na Moskvu, ali i zašto je nikad nisu osvojili. Zaštitnik grada je Sveti Georgije, a hodajući kroz Moskvu odjednom i na vas počne da se preliva vera i snaga da se svaka aždaja može ubiti. Ljudi koji u nama videmore Na dragamesta se ne vraćamzbog građevina, nego se vraćam ljudima i momentima koje sam imao sa njima. Puškinovmuzej, spomenik FjodoruMihajloviču, Hram Hrista Spasitelja... Svako zdanje koje prođete nosi ime ličnosti koje čekaju na susret sa vama. A kada živite i počnete da radite u Moskvi, onda i prepoznajete gene velikana u svojim vršnjacima Antonu, Iliji, Ekaterini, Dariji, Andreju... Nasleđe koje oni me scan
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5