KULTURA / CULTURE Da li bi bio moguć život bez njih? – O tome ne mogu ni da mislim, apsolutno mi život ne bi bio moguć bez tih žena, pogotovo što sam nekoliko puta imao velikih zdravstvenih problema koje sam uz njih uspeo da prebrodim. Te žene su me čuvale i očuvale. Bez njih ne bih bio to što sam, niti bih uradio šta jesam. Odrastao sam uz baku do desete godine i naučila me je osnovnim vrednostima. Knjigu ste posvetili supruzi, sa kojom ste proveli već pola veka. U vremenu površnih odnosa i razvoda, to izaziva divljenje i vraća veru u ljubav. Imate li recept za uspešan brak? – Prijateljstvo je najbitnije za brak. Moja supruga je meni najveći prijatelj, kao i ja njoj. Naše prijateljstvo je sve veće, uz odgovornost, obavezu za toleranciju dvoje ljudi pod istim krovom. Ona me je nagovorila da konačno prikupim sve pesme, koje je ona arhivirala u jednom tomu od oko tri metra raznih novina, časopisa, rukopisa. Njoj samposvetio ovu knjigu pesama čim sam je započeo i to sam joj otkrio po završetku pisanja. Bila je prijatno iznenađena. U pola veka našeg braka mi je mnogo pomagala u radu i moji radovi ne bi bili takvi da nije bilo njene odgovornosti i preciznosti. Sve više ljudi okreće pogled unazad, ka korenima, prirodi. I vi ste na tom tragu. Mislite li da bi povratak selu mogao da nam spase duše? – Moje selo je posle Drugog svetskog rata imalo osmoletku, do pre decenije se broj žitelja prepolovio, a sada nema nijedne kuće koja je prazna. Mnogi unuci su se vratili za vreme pandemije bežeći od gradova u slobodu. Ja sam kao dete prvo živeo u seoskoj kući, pa u kući u Šapcu, a kad sam se preselio u Beograd, u stanu sam se osećao kao u kavezu. Sada živim u kući gotovo na periferiji Beograda, a posećujem i svoju rodnu kuću i prijatelje koji su se preselili u manje sredine. U poslednjoj deceniji, a pogotovo od početka pandemije mnogi su kupili i adaptirali stare, zapuštene seoske kuće u okolini Beograda, na primer na Kosmaju, Avali ili u Vojvodini. Veći deo godine su tamo, vratili su se prirodi. Imaju čistiji vazduh, polja po kojima šetaju, svoje sadnice voća i povrća, životinje u dvorištu, a i oslobodili su svojoj deci gradske stanove. Osvrćući se na svoj fanstastični život, u kojem ste tako mnogo dali i nama i onima koji tek dolaze, čega se najradije sećate? – I u ovoj knjizi je, kao u većini mojih radova, sakupljenomnogo delića moje biografije kao delića ogledala uspomena. A jednog dana će ih možda neko sastaviti. Zbog uroka nisam razmišljao ko bi to bio. Možda neko ko je tek ne26 | Literatura » Literature Radni vek provodimu svojoj sobi, u koju niko ne ulazi od 10 do 15, kad radim, a unuci me ponekad prekinu kad dođu da nešto pitaju. Kad se nit prekine, svet nestane, pamorate opet da ga tražite/ I spend my working life in my own room, which no one enters from 10am to 3pm, when I'mworking, but my grandchildren sometimes interrupt me when they come to ask something. The world disappears when the thread breaks, so you have to look for it again
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5