SPORT / SPORTS 106 | Fudbal » Football čan, tamo smo proveli prelep period života. Takođe i u Kini, divan grad Gvangdžo, moderna Kina, lepo iskustvo. O Francuskoj da ne govorimo, neodoljiva zemlja. Ali opet, kada se podvuče crta, u svojoj zemlji vam je uvek najlepše. Zbog ljudi, mentaliteta, kuhinje, običaja… Sportski ste ambasador Srbije. Šta su vas stranci sve pitali o našoj zemlji? – Jedna stvar mi je draga, to što sam svojim radom doprineo da se o Srbiji u svetu govori na lep način. U periodu kada sam bio u Japanu dešavale su se ovde neke stvari te 1999. godine, pa je moje angažovanje u medijima išlo u tom pravcu. Da se objasni. Trudio sam se da iskoristim trenutak, da iskoristim harizmu i ime koje nosim. Sportisti jesu ambasadori svoje zemlje. Još ako su uspešni, onda je to pun pogodak. Uvek sam imao na umu da Srbiju predstavljam na najbolji mogući način. To ću raditi do kraja. Koliko u Japanu i Kini znaju o Srbiji? – Da budemo objektivni, nisu mnogo znali. Njima je Evropa mala, a da ne pričamo o Srbiji. Ali kada pričate o običajima, o tradiciji, istoriji koju imamo, onda se kod njih budi interesovanje. Što je interesantno, svi onda požele da dođu u Srbiju. Da li ja možda lepo pričam? Šalim se, ali stvarno ih privlači da dođu kod nas i da nas bolje upoznaju. Ovaj Japanac koji je sada u mom stručnom štabu, uz reprezentaciju Srbije, Katšuhito Kinoši, prvi put je došao u Beograd. I čovek je oduševljen. Sve ono što sam mu pričao izgleda nije bilo dovoljno. Kaže mi da su utisci još lepši kada je video pravu Srbiju. Osećam i obavezu da čuvam svoje poreklo. Moramo da znamo odakle smo, ko smo i moramo da branimo svetinju. To je DNK koji nosimo i ja ne mogu da budem ništa drugo nego Srbin. Šta ih najviše zanima dok su vaši gosti u Srbiji? – Mnogo toga. Istorijski smo bogata zemlja. Na prvom mestu ih zanimaju muzeji. U muzejima možeš da vidiš ličnu kartu jedne zemlje, jednog naroda. Muzeji daju pravu sliku. Skadarlija je neizbežna. To je samo po sebi spomenik Beograda i Srbije. A mnogo Skadarlija u Srbiji ima, ne samo u glavnom gradu. Sve što vide za njih je novo i ostaje im u lepom sećanju. Kalemegdan je neizbežan, sve u vezi sa istorijom, priča o tvrđavi, o obnavljanju Srbije... Crkve i manastiri grade pravu emotivnu svest, da shvatiš svoje poreklo. Oni u principu imaju neke predrasude o nama. Na primer, Amerikanci se oduševe kada dođu u Srbiju. Kuhinja ih oduševljava. I ja kada nekuda odem volimda probamdomaću kuhinju, lokalna jela, tako i oni u Srbiji. Lepo se osećaju, a odlaze sa još lepšim uspomenama. Na kraju ne možemo a da na pomenemo korona virus? – To je deo našeg života. Virus koji pogađa celu planetu. Nije nimalo prijatno živeti podmaskom. Ali ima i gorih stvari, na krajukrajeva.Morate da se ponašate odgovorno. Malo je neprijatno, ali kada je zdravlje u pitanju, moramo da verujemomedicini. Ne smemo da radimo ono štomislimo, već da slušamo. Kada sam sredinom devedesetih došao u Japan, bilo mi je čudno što većina ljudi nosi maske. Kad sam ih pitao zašto ih nose, odgovorili sumi da neko ima kašalj, da je bolestan i da ne želi da zarazi druge. Znači, oni su još tada brinuli o drugima i svojoj okolini, kadami nismo ni znali za maske. Ništa nije teško što se mora. Ekipa reprezentacije Jugoslavije na SP u Francuskoj 1998, pred početak meča sa SAD The Yugoslav national team at the France ‘98World Cup, ahead of their match against the U.S.A.
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5