| 65 Petar Janjatović: MOLOTOVLJEV KOKTEL NA BINI Tekst: Dragana Nikoletić Kako su „Dorsi“ došli u Jugoslaviju, na kojim radio-stanicama su puštani i kakva je bila reakcija publike? – Za njih sam prvi put čuo zahvaljujući emisiji Veče uz radio i programu Radio Beograda koju je vodio Nikola Karaklajić. Njegov saradnik Peca Popović je u Biltenu, listu emisije, pisao emotivne tekstove o herojima tog doba, pa i o Morisonu. Sećam se tačno gde sam bio kada sam u vestima na Radio Beogradu čuo da je umro. Publika je za njih saznavala i zahvaljujući Radio Luksemburgu, koji se pobožno slušao. Vrteli su se Dorsi i u prvim diskotekama. O njima se pisalo i na tada retkim muzičkim stranama šarenih magazina. „Dorsi“ su se probijali u Americi, rušili tabue, svirali po plažama, Vudstok je promenio lice muzike, a mi smo u to vreme još u izvesnoj meri bili konzervativni… – To je bilo baš romantično vreme. Amerika se oslobađala svog posleratnog konzervativizma, nove generacije su jasno bile protiv rata u Vijetnamu, droga je nudila neviđeno polje za eksperimentisanje i tu su Dorsi iskočili kao jedna od vodećih grupa. Posebno sa svom mistikom u vezi sa proširivanjem svesti, Hakslijem i vratima percepcije… Tadašnjim klincima je sve to bilo neodoljivo. Zbog čega je zvuk „Dorsa“ toliko jedinstven i ima li u tome udela Morisonov glas? – Rej Manzarek, klavijaturista grupe, imao je obrazovanje klasičnog muzičara. I obilato ga je koristio. Dorsi su bili kombinacija zaraznog pop zvuka i vrlo vidljivih uticaja klasike. Morisonov ubedljivi glas je tome dao pravu nadgradnju. Koliko je mitu doprinela njegova smrt pod čudnim okolnostima? – Svojevremeno je Goran Bregović rekao: „Meni samo fali jedna efektna smrt.“ Na grobu sam bio davno, još 1982. godine. I to baš na hipi način, biciklom. Onda sam otišao na grob još jedne nesrećne junakinje – Edit Pjaf. Da li su „Dorsi“ obavezna lektira za svakog ko želi da se bavi muzikom i ozbiljnije je sluša? – Naravno. Mada je ta lektira izuzetno obimna. Kako biste vi opisali Morisona? – Neobuzdani klinac koga je pogodio talenat. I sa kojim nije baš znao šta da radi. „Morison je mahao košuljom pred gomilom i pitao da li žele da vide još više. Publika je to želela, ali kunem se, Džim nikada nije učinio više. To je bila jedna od onih masovnih halucinacija“, pisao je svojoj biografiji klavijaturista Dorsa. Pre kraja koncerta bend je pomalo zasvirao Light my Fire, Džim je bačen u publiku, ludilo je doseglo vrhunac, a onda je masa iz Majamija otišla kući, a Džim odleteo na odmor na Karibe. I niko nije slutio da će štampa naduvati događaje sa koncerta do neviđenih proporcija i da medijskom spinovanju neće biti kraja. Pisalo se u Majami heraldu da se Morison, koji se ne libi opscenosti, nepristojno izlagao, podstrekivao na pobunu i postao nasilan... Samo je falilo da ga optuže za nekoliko ubistava i slika bi bila potpuna. A nisu propustili da pozovupolitičare (treba li podsetiti da je u toku bio rat u Vijetnamu, a na vlasti Ričard Nikson i da su Dorsi bili odlična meta za razračunavanje) da učine nešto protiv skarednosti kojom truju omladinu. Čak je i grupa učenika srednjih škola održala protest, a nije spavao ni Huver. Njegov FBI je odigrao svoju ulogu upozoravajući da se postoji opasnost od rasnog nasilja, a da je Morison pokušao da izazove haos u mnoštvu mladih ljudi. U sredu, 5. marta, grad Majami je izdao nalog za hapšenjeDžejmsaDaglasaMorisona. Žalbu je potpisao službenik koji je prisustvovao koncertu i radio za državnog tužioca. Efekat na budućnost Dorsa bio je zapanjujuće brz. Majami je trebalo da bude početak velike turneje po Sjedinjenim Američkim Državama, a kada su se vesti proširile, koncertne dvorane su jedna po jedna otkazivale ugovore. Čak su se i Morisonovi obožavaoci iz rok magazina okrenuli protiv njega. Roling Stone je vodio cirkus objavljivanjem čuvene naslovne fotografije Tražen u Dejd kauntiju. Radio-stanice su prestale da puštaju njihove pesme i u tih teških 18 meseci pre nego što je Džim uopšte stao pred porotu i sudiju, javnost je već obavila svoje kolektivno raspeće. Dok su se nacionalni mediji nemilosrdno rugali Morisonu, u okrugu Dejd se spremalo poslednje poglavlje. Morison protiv establišmenta. Počelo je 12. avgusta 1970. i trajalo 40 dana. Najmlađi porotnik imao je 42 godine. Džim je osuđen za otvorenu vulgarnost i nepristojno izlaganje. Presude su bile u procesu žalbe kada je završio svoj sedmi, a mnogi kažu i jedan od najboljih albuma sa masivnim povratkom bluzu – LAWoman. Nedugo posle skandala u Majamiju Džim je doneo odluku da napusti grupu i preseli se u Pariz u martu 1970. Nameravao je da napravi pauzu od koncerata i koncentriše se samo na pisanje. „Problem je u tome što ljudi koje znam, moji prijatelji, misle da je sve to smešno i vole da veruju da je istina ono za štame optužuju, a onda velikodušno tvrde dame prihvataju takvog kakav sam. Ljudi koji me ne vole veruju svemu što čuju zato što misle da sam reinkarnacija svega što smatraju zlim. Ja sam obešen u oba slučaja“, rekao je DžimMorison u intervjuu 1971. godine. Te je godine u aprilu objavio i svoj poslednji, sedmi album, samo tri meseca pre smrti. Džejms Daglas Morison je te 1971. umro u Parizu 3. jula. U godinu dana svet je ostao i bezDžimijaHendriksa i DženisDžoplin. Svi su imali 27 godina kada su umrli i svi su postali legende. Morison možda nije pripadao sadašnjosti, ali je više nego jasno da je pripadao budućnosti. Nikada nije bio uticajniji i življi u glavama miliona ljudi širom sveta. Generacije koje jeDžimpokušao da dosegne izranjaju iz dugog ćutanja kako bi ispravile nekoliko starih grešaka i prenosile sećanje na momka koji je stvarao samo pet godina, a čija je poezija težila da nas oslobodi ograničenog života. U sredu, 5. marta, grad Majami je izdao nalog za hapšenje Džejmsa Daglasa Morisona On Wednesday, 5th March, the City of Miami issued a warrant for the arrest of James Douglas Morrison
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5