50 | : , / : , Nematedlakenejeziku,auspeli ste da sačuvate popularnost i ugled? Kolika je cena toga? –Nepostoji osporavanijadomaća glumica od mene. Prve kritike moje glume sume surovo sekle, a profesor PredragBajčetić ih je prokomentarisao: „Pas laje, a vetar nosi.“ Osporavali su me i kao ženu i kao čoveka i to mi je najteže padalo. U pozorištu samodbila da budemčlanica komunističke partije jer sam jedino želela da zauvek služim lepoti glume i umetnosti. Tu cenu plaćam sa zadovoljstvom i sada. Vaše ime je gotovo sinonim za fatalnu ženu. Kako ste se sa tim nosili? – Nisam fam fatal! Fatalna sam koliko plava šerpa sa belimtufnama. Ponekad sretnem nekog ljubaznog vremešnog gospodina koji mi otkrije da je sedamdesetih ili osamdesetih bio zaljubljen u mene, a u braku je. Znam, dakle, da to nije istina, jer se opredelio za neku drugu ženu, a ne zamene. Mnogo samželela da se udam, trudila sam se oko svojih veza i nisam uspela, Bog mi nije dao. Svi muškarci sa kojima sam imala emotivnu priču su me ostavili. Rodila sam sina sa 35 godina, pa ćerku. Srećom, dovoljno sam bila zdrava i jaka da preuzmem ulogu majke i igram i fudbal sa decomkad je bilo potrebno. Tu nema ničega fatalnog. Imate li omiljenu glumačku scenu? – Pozorište, jer je živ organizam koji ključa i vri. Na svimdrugimscenama ste više limitirani. Za svaku se predstavuspremamcelodnevno. Starovremska samglumica. Uzavisnosti od komada koji igram tog dana, od ujutru imamodređen režim ishrane, misli, ponašanja, parfem, pomade... Jer Marija Kalić nije ista kao Zagorka, na primer. A ulogu? – Nijedna ne liči na mene, ali su sve ostavile trag. Lik Šarlote u komadu Jesenja sonata mi je posebno važan i drag. Sve što sam želela sam odigrala. Živeli ste u Americi. Da li ste imali željudaglumiteuHolivudu? –Nikada tonisamhtela. Jaozbiljno i dubokovolimovuzemlju i narod, ovakve razbarušene. Idumi na živce svaki dan, ali moj je izbor da budem ovde. UmomBeogradu, HercegNovom, Aranđelovcu, Londonu... Ne želimda budemdrugde. Znamko sam. Nigde drugde se nisamprimila. Ovo jemoj jezik, kultura. Upoznala samse i sa radomna sceni Brodveja. Tvrdili sumi da uAmerici mogu da uđemu svaki glumački ansambl. Nijeme interesovalo. ImamPozorište na Terazijama. Na Brodveju imaju specijalni pod da glumci mogu da klize na sceni, mikrofone u frizurama... A mi smo ovde prvo igrali na običnimdaskama, čije nam se trunje ostajalo u čarapama i tek kasnije smo dobili linoleum. Ali da sam imala bolje uslove za rad, ne bih se ovoliko trudila. Ne čitate novine, nema vas na društvenimmrežama... – Da, i tako već 30 godina. Kažu mi da su u medijima neke rijaliti zvezde, ne znam šta je to?! Idem u pozorište, to volim. Bliski srodnici mi kažu da ako se zarati, ja neću imati pojma, a na to im ignorantski kažem da me baš briga. Možda je to sebično, ali imam pravo da ne učestvujem. Sebe samuzela u zaštitu od svega. Bogu se molim, u njega verujem i sa njim živim. Nadate li se ljubavi? – Moje srce je puno ljubavi. Sasvim sigurno se ni po koju cenu nikad više neću emotivno vezati jer u takvomodnosu nema ničega zamene zanimljivog. Zaljubljena samu sve dobro u meni, u svoju decu, roditelje, prijatelje, prirodu. Kadanaliziratesebedanas,put kojimsteprošli, štapomislite? – Odrasla Tanja Bošković nije izneverila devojčicu i devojku Tanju. Zadovoljna sam u šta sam se pretvorila. Dobila sam mnogo više ljubavi u svakom smislu nego sam je zaslužila. Živim drugu mladost, a planiramda živimnajmanje 200 godina. Verujemda samu nekomživotu rođena u drugoj polovini 19. veka u Rusiji. Živela sampolovinu 20. veka, sada smo u 21. veku. Vreme zapravo ne postoji. Ne osećam svoje godine. Neprijatnosti zaboravljam odmah. Odgovorni smo za svoje izbore. Biramsamonajfantastičnije bisere i dragulje u svemu svakog dana. Teško mi padaju odlasci dragih ljudi, kao da odleti deo neba iznad moje glave. Jednog dana u večnosti ćemo svi biti zajedno. On Broadway they have special oors so that the actors can slide on the stage, microphones in their hair... And we rst performed here on plain boards that left splinters in our socks and only later received linoleum. But if I'd had more comfortable working conditions, I wouldn't have tried so hard Na Brodveju imaju specijalni pod da glumci mogu da klize na sceni, mikrofone u frizurama... A mi smo ovde prvo igrali na običnim daskama, čije nam je trunje ostajalo u čarapama i tek kasnije smo dobili linoleum. Ali da sam imala bolje uslove za rad, ne bih se ovoliko trudila Tanja Bošković rst stood on the stage as a professional actor 45 years ago. Shehas beenassigned remarkable roles inYugoslav cinematography, on domestic theatre stages and inTV formats. Hermost important role, however, is thatof amother,whilehermost beloved professional eld is represented by theboards of the theatre stage, while in her soul she’s at home only in Serbia. She’s been formally retired for seven years and still works at full steam. She doesn’t measure life by time, but by every day joys. And sheplans tocontinue likethatuntilher200th year... at least. You amass a full 45 years of professionalactingexperiencein2019.How did everything start? - Itwas on thedateof the Epiphany 45 yearsagothat I graduatedbyperforming in thepremiere ofmy rst theatre role as Liza in the National Theatre in Belgrade. Based
RkJQdWJsaXNoZXIy MzExMjc5